аутор: Радосав Бошковић
БЕЛЕШКА О ИМЕНУ НЕМАЊА
(Ономатолошки прилози, број И, Београд, 1979, стр. 5.-8.)
Немања - то је хипокористик, који треба раставити на ове деривационе чиниоце: Не-ма-ан-ј -а. Дакле, једно од имена с максималном кумулацијом хипокористичких суфикса. То јест - ако је наша анализа тачна.
Име није било ретко у средњем веку. Поред Рашке, где га носи велики жупан Стефан Немања, налазимо га доста често, од 12. до 15. века, дуж јадранске обале и по острвима. Ј и р е ч е к га бележи: у Грбљу (1430), у Дубровнику (1383-1403), у Задру (1289), на Крку (1189), на Брачу (1250), у Сењу (1243) и као властелинско презиме Немањићи у велебитским горама 1486. (Дие Романен ИИИ 45-46).
Да би наша "композиција" - у првој реченици - имена Немања имала какав-такав научни печат, треба да образложимо свих пет структура њених.
Идемо редом.
а) Структура не- то је први слог од неког личног имена које почиње са Не; понајпре од Ненад. Даље, структура не- то је елеменат из друге фазе развитка словенских хипокористика; када се хипокористички наставак додавао окрњеној основи (првоме слогу) на вокал. Конректно: Не-ма, а не Нен-а.
б) Структура м - деминутивног карактера - то је елеменат којим је формиран први и основни хипокористик имена Немања: Нéма, Нéмо, убедљиво потврђују наша средњовековна имена типа: Радмак (ЦК 75) = Рáда, Рáдо (<Рад-)>Рáд-м-а, Рáд-м-о+ак, Рамич (ЦК 70) = Рá-м-а, Рá-м-о (<Ра-) + ич, Махома (ОБ 1 60) = Мá-х-а, Мá-х-о (<Ма-)>Мáха, Мáхо-+м+а, Рамић (= презиме, Монумента Рагусина 1356)<Рá-м-а, Рá-м-о+ић, Рамко (Рјечник ЈА XИИИ 37)<Рá-м-а, Рá-м-о+ко, Рамковић (= презиме, АЦ 123, 126)<Ра-м-ко+овић, Рашман (Даничић, Рјечник ИИИ 45) = Рá-ш-а, Рá-ш-о (<Ра-)>Рá-ш-м-а,, Рá-ш-мо+ан, Милман (Дечанска хрисовуља И 6, 14) = Мíла, Мíло (<Мил-)>Мíл-м-а, Мíл-м-о+ан.
Од имена овога типа из најновијег времена да поменемо црногорске хипокористике и деминутиве Рáмо и Рáмић (Ра-)<Рá-м-о+ић, мада се они одавно осећају као турска имена и као надимци.
ц) Структуром ан направљен је даљи хипокористик од Нéма и други хипокористик од имена Немања. Такво је ан по пореклу - деминутивни суфикс, а по функцији, оно је одавно врло продуктиван и омиљен наставак за мушка лична имена. Додаје се најчешће - готово по правилу - класичним хипокористицима на а и на о. Исп.: Бера, Беро (<Берислав) - Беран, Браја, Брајо (<Братислав) - Брајан, Брата, Брато (<Братислав) - Братан, Дража, Дражо (<Драгослав) - Дражан, Јоша, Јошо (<Јован) - Јошан, Маша, Машо (<Мароје, Марко) - Машан, Тиха, Тихо (<Тихомир) - Тихан, Вука, Вуко (<Вукослав) - Вукан, итд.
Две-три речи о облику Нèман. Познато је, наиме, да грчки и латински извори пишу Немању као Нееман. То је за нас - не библијско име Нааман, како мисли Јиречек (Гесцхицхте дер Сербен 255), него једна фаза у развитку имена Немања. Фаза - Нèман. И фаза коју потврђује презиме Неманић, углавном на нашем језичком западу, а у проширеном облику, са а, и име Пр вослав Немана у једној глагољској повељи која међу ортографским знацима има и групу "ја": Доброња (x 2) - АЦ 7, 1250. Исп. и село Неманица у нишком округу (Милићевић).
д) Структура ј не прави никаквих тешкоћа: то је суфикс помоћу кога су добијени први и класични словенски хипокористици. Тип: старосрпско Рађ , Влађ , Мић , Миљ , итд. Сам хипокористик Нèман, добијен на овај начин, није посведочен. То јест: уколико се не огледа у чешком топониму Неманов (М и к л о с и ц х, Дие Билдунг дер слависцхен Персоненнамен 295).
е) Структура а - то је мушки експресивни суфикс којим су проширивана у нашем средњовековном језику лична имена на сугласник, често безе мере и укуса. Исп. пример: Душана - Душан, Ненада - Ненад, Ивања - Ивањ - Иван, Бојана - Бојан, Гојната - Гојнат (<Гојислав), Браниса - Бранис (<Бранислав), Радисла - Радис л (<Радислав), Радива - Радив, Богођа - Богођ (<*Богод-ј ), Богаја - Богај, Добрава - Добрав, Радоса - Радос (<Радослав), Радомна - Радом н; Грубена <*Грубен-ј +а; Грубен , Домана <*Доман-ј +а; Доман (<Домагој ).
То је наша етимологија имена Немања, дата - као што се види - искључиво на основу граматичке анализе. - И тако се хипокористик Немања, удаљио од свога матичнога имена - Ненад.
Други о Немањи мисле друкчије. На пример, Даничић у Основама (58.) о томе имену каже ово: "Нè - мања (име мушко корен ман мислити, варати)".
Види се, Даничић је пошао од црквенословенскога манити - деципере (М и к л о с и ц х, Леxикон 362) - "извадио" му по своме обичају корен и додао спреда не, што све као деривациона операција није немогуће.
Даничићевим путем, али много проширеним, пошао је и М а р е т и ћ. Он је у два маха - и с нешто разлике - писао о имену Немања: први пут у Раду Југославенске академије (81, 146), други пут у Рјечнику Југославенске академије (ВИИ 895-896).
Ево шта он каже у Раду о Немањи: "како значење има не у именима Немана, Невад (деч. хрис. 13)? Она су постала од пуних имена Манислав, Владислав. Ми смо разложили, што значи Манислав; али како је глагол манити добио у народу значење деципере, чинило се народу неприлично звати кога *Мана, јер би то сви осјећали као: 'децептор'; за то је од Манислав начињен ипокористик Немана тобоже; 'qуи нон деципит'".
М а р е т и ћ је овде, по нашем мишљењу, лоше стартовао: Манислав - то је секундарна сложеница, добијена преко хипокористика Мáна, Мáно (<Мароје, Марко) додавање основи Ман- структуре слав. Да, то је сложеница која нема никакве везе с манити.
Доста је сложених имена у нашем средњовековном језику постало на овај начин. Да поменемо два историјска: Томислав <Тóма, Тóмо+слав , Нинослав <Нíна, Нíно (Никола + слав . Што је име Манислав направљено помоћу спојнога вокала и - Манислав, а не Манослав - то је само доказ да је оно новијега датума, средњовековно, из временскога периода кад су такозвани спојни вокали већ били изгубили некадашњи граматички значај (сип. Добримир: Добромир у Дечанксим хрисовуљама).
У Академијину Рјечнику Маретић је мало песимиста. Он вели суб Немана; "Постање није јасно; мана стоји јамачно у свези с -ман у именима Будман, Грдман (Грдоман), Радман, Вукоман и с - мани у имену Манислав, али се не зна што управо значи ман (или мани) у тијем именима, а кад би се и знало, још би остало нејасно не у Немана".
Дакле, стоји иза структура ман, мани, не, а не зна им значења. У сваком случају, опрезан корак назад према ономе што је рекао у Раду.
Узгредно, у једном приказу додирнуо је питање постанка имена Немања и Ј а г и ћ: Он мисли да је оно хипокористик од Неманислав. И позива се - али несрећно - на имена Нерад , Немир , Ненад , Некрас (ЈА ВИИ 664). - Ми не верујемо да су имена типа Неманислав - то јест негирана имена на слав - икада постојала и могла постојати; а тачно је (само је то и Мартић рекао) да је Немања хипокористик; али је прављен без везе с манити и Манислав. То - под 1. А под 2: имена на која се Јагић позива - нису уопште хипокористици, ни по значењу ни по постанку.
Најзад, етимологијом имена Немања бавио се и историчар Ј и р е ч е к. Додуше, узгредно, у фусноти. Он полази од Миклошичева основе неман>Немана (М и к л о с и ц х, Дие Билдунг дер слависцхен Персоненнамен 295), и додаје да у њој ман није исто што и ман у именима типа Грдоман, Влкоман. Даље, Јиречек неман доводи у вези с иранским (авестијским) неманх - Верехрунг, Анбетунг (Гесцхицхте дер Сербен 255). На жалост, и сувише намештена и сумњива веза.
Да завршимо овако.
Име Немања прошло је у својој еволуцији кроз три фазе: прву и фамилијарну - Нéма, Нéмо, другу и именску - Нèман (Нèман), трећу и стандардну - Нèмања.Они који га изводе из манити и његових корена и основа крећу се између произвољности и непознавања механизма антропонимске (хипокористичке) деривације.
2.
Старо славеносрпско име. Изводи порекло од словенске основе "манити" на негацијом. Према речнику Српске академије науке и уметности, "манити" је варијатна глагола "мамити" што би могло да значи "привлачити, бити привлачан". Ово име датира у далеку прошлост. Први пут је забележено кад је за рашког жупана дошао Стефан Немања, родоначелник династије Немањића. Почев од тада, у народу је важило за владарско име па се по народној традицији избегавало његово давање обичним људима.